Plastične cisterne i rezervoari, Golubac

Vertikalni rezervoari zauzimaju najmanju osnovu, pa su na uskim parcelama u klisuri praktično jedini izbor.

Podloga na padini traži pripremu: betonsku ploču ili poravnatu nabijenu terasu. Ovde je važno da se terasa uradi kako treba, jer se nasuta zemlja na nagibu posle jakih kiša sleže, a nagnut sud se ne prazni do kraja i opterećuje priključke.

Isti kapacitet se dobija i u uskom i u širokom sudu. Na uskim parcelama gotovo uvek pobeđuje uža.

Visinska razlika između padine i objekta je ovde velika, pa se rezervoar lako postavlja iznad kuće i sistem radi gravitacijom bez pumpe. To je jedna od retkih prednosti ovakvog terena i vredi je iskoristiti.

Sud se dopunjava priključcima, slavinama, ventilima, revizionim otvorom i pokazivačem nivoa. Zapremine idu od 250 do 50.000 litara.

Horizontalni rezervoar se bira kada visina nije raspoloživa, na primer kada sud ide uz zid objekta ili pod terasu.

Nadzemni i podzemni sud nisu ista stvar, pa se namena javlja na početku.

Ravna posteljica ispod, zasip koji se nabija u slojevima okolo i voda u sudu tokom zasipanja.

Ukopavanje je ovde često poželjno jer sud ne zauzima ionako malu površinu, ali je pristup mehanizaciji na uskim i strmim parcelama najčešće ograničenje. To se proverava pre nego što se donese odluka.

U pojasu neposredno uz Dunav se dodaje sidrenje zbog visoke podzemne vode. Na višim delovima parcele to nije potrebno.

Otpadne vode se prihvataju u namenskoj plastičnoj jami, ne u običnom rezervoaru.

Golubac je mesto u kome je prostor podeljen na centimetar. Naselja su stisnuta u uzak pojas između dunavskog puta i padine koja se odmah iza njega diže, a parcele su duboke, uske i u nagibu. Zbog toga se ovde razgovor o rezervoaru gotovo uvek svede na jedno pitanje: gde uopšte može da stane i kuda može da prođe do tog mesta.

Prvo pravilo je da se prvo meri, pa onda bira zapremina. Potrebne su dve mere: širina najužeg prolaza od mesta gde vozilo može da stane do tačke postavljanja, i visina ispod svega što se nalazi iznad tog prolaza. Plastičan sud se ne rasklapa, pa ono što ne prođe kroz najuže mesto ne prođe uopšte. Vlasnici često misle da moraju da smanje zapreminu, a rešenje je najčešće uža varijanta iste litraže.

Drugo pravilo se tiče nagiba. Sud postavljen na padini mora da stoji vodoravno, a to znači pravu terasu sa betonskom pločom ili dobro nabijenim slojem. Improvizacija sa nasutom zemljom ovde ne prolazi, jer se posle prve jače kiše nasip slegne, sud se nagne, ne prazni se do kraja i počne da opterećuje priključke. Problem se obično otkrije tek kad procuri na spoju.

Treće, isti taj nagib je i najveća prednost ovog terena. Skoro svaka parcela ima tačku iznad kuće na koju sud može da stane, pa voda dolazi gravitacijom bez pumpe. To znači niži trošak, ništa što može da otkaže i vodu koja teče i kad nestane struje. Kod objekata koji rade sezonski to je posebno vredno, jer nema pumpe koja preko zime stoji.

Četvrto, sve što se ovde ukopava ili postavlja mora da računa sa jednom činjenicom: Dunav je odmah ispod, a teren je nagnut ka njemu. Ono što procuri ne ostaje na parceli. Zbog toga u ovoj opštini prihvatnu tankvanu i namensku plastičnu septičku jamu bez spojeva ne posmatramo kao dodatnu opremu.